Scenario i režija: Nenad Čolić

Igra: Maša Jelić

Dizajn scenografije i kostima: Ivana Čolić

Operativni direktor: Dubravka Vujinović

Dizajn plakata i programa: Ivana Čolić

Produkcija: PLAVO pozorište – pozorišna laboratorija

Premijera: Bigz, Beograd, 28.04.2013.

Festivali: Dve otvorene nedelje Plavog pozorišta 2013 – Beograd, Srbija; Rumsko leto 2013 – Ruma, Srbija; Festival i simpozijum „Prenošenje baklje“ 2013 – Bilefeld, Nemačka

 

Predstava je inspirisana pripovetkom F.M. Dostojevskog „Krotka“, gde se pitanje čovekove slobode otkriva kroz sudbinu jedne nesrećne žene, koja je izvršila samoubistvo bacivši se sa prozora držeći ikonu u rukama. Dostojevski je o tome jednog dana čitao u novinama i tada je počelo da ga progoni pitanje: zašto je neka mlada žena morala to da uradi? U predstavi se koriste moji omiljeni tekstovi iz pisama Marine Cvetajeve. Ta pisma su bila upućena njenim ženskim prijateljima. Iz tih pisama dopire glas jedne otpadnice i čudakinje svog vremena. U njima se prepoznaje unutrašnji život jedne žene i jedna patnja, beskompromisno izložena pogledima ljudi. U predstavi se takođe koriste ruske pesme koje su obeležile jedan period mog detinjstva, koji sam provela u Moskvi. Tu je i jedna sevdalinka, jedna meksička tradicionalna pesma i jedna moja omiljena pesma od Dženis Džoplin.

„Najviša ideja na zemlji je samo jedna i to je – ideja o besmrtnosti čovekove duše, jer, sve ostale najviše ideje života, pomoću kojih živi čovek, iz ove jedine proizilaze.“ (F. M. Dostojevski)

Ema je format pročišćenja moje duše. Ema je moj alter ego, moj susret sa najdubljom tamom u sebi i prostor slobode mojih želja, mojih osećanja i moje iracionalnosti. Ema je odraz praroditeljskog greha u meni. Ema je moć onoga koji nema šta da izgubi. Ema je pokretač moje odgovornosti. Ema je moj oproštaj sebi.

„Ema“ je moja prva solo predstava. Zbog toga mi je veoma draga. „Ema“ je moje prvo iskustvo koje je nastalo iz  potrebe da saznam nešto više o smislu svog života i svog bavljenja pozorištem. Zbog toga mi je veoma važna. „Ema“ je, takođe, reakcija mog reditelja, koji mi je ponudio svoju pomoć i pre nego što sam je zatražila, ukazavši, ne čekajući, na ono što mi nedostaje. A to je surovost spram sebe. Surovost kao strogost.

„Ema“ govori o mom unutrašnjem životu, o mojoj duši, „o najbitnijoj, onoj koja ima zahteve i koja je ogorčena“ (M. Cvetajeva). To je čin otkrivanja onog nevidljivog – istine sopstvenog postojanja, u težnji ka stvaranju  jedne nove dimenzije  –  duhovne i bezvremene. To je moja unutrašnja pobuna protiv društveno prihvaćenih pravila života, protiv malograđanskog duha, protiv osećanja otupelosti, protiv „tragične nemogućnosti da ljubav pretočim u život, večnost u mrvice dana“ (M. Cvetajeva). To je moja borba sa sablastima osude i krivice, borba sa doživljajem sopstvene bezvrednosti, borba sa strahom od samoće i odbačenosti.

„Ema“ je neka vrsta ispovesne priče, koja je prožeta mojim  sećanjima vezanim za traumatična i brutalna adolescentska iskustva odrastanja u Srbiji 90-ih godina prošlog veka.

Posvećena je Ivoni.

 Maša Jelić