„ … Smatram da je svako od nas, radeći godinama u
pozorištu, dužan jednoga dana sebi da prizna da
je pojava zvana pozorište lišena smisla…“
Ježi Grotovski
Scenario I režija: Nenad Čolić
Asistentkinja režije: Maša Jelić
Igraju: Dejan Stojković, Marko Potkonjak, Vera Jovanović, Vesna Ilić
Scenografija, kostim i dizajn vizuelnog materijala: Ivana Čolić
Operativna direktorka: Dubravka Vujinović
Fotografija: Dragan Mihajlović
Tekstovi korišćeni u predstavi: Odlomci iz teksta „Onakav kakav si, potpun “ – stenogram susreta Ježija Grotovskog sa studentima, profesorima, glumcima i režiserima u sali njujorške većnice 1970. godine; odlomci iz Dnevnika i iz poglavlja „Đavo. Košmar Ivana Fjodoroviča“ – roman „Braća Karamazovi“ F.M. Dostojevskog; tekstovi reditelja
Posebna zahvalnost Ivani Obradović.
Poljski reditelj i teatrolog, Ježi Grotovski, je reformisao pozorište jednom zauvek. Tokom šezdeseih godina prošlog veka on je bio rodonačelnik jednog novog pogleda na pozorište koji je on nazvao Siromašno pozorište. Ta ideja Siromašnog pozorišta je motvisala jednog njegovog učenika, italijanskog reditelja Euđenija Barbu, da uspostavi disciplinu pozorišne antropologije, ili tzv. Antropološko pozorište. Tako je sedamdeseih godina prošlog veka, u Beogradu, tokom BITEF-a (Beogradski internacionalni teaterski festival), nastao Treći teatar. Ako je Prvi teatar institucionalno pozorište, ako je Drugi teatar tzv. avangardni teatar, onda je Treći teatar teatar nezavisnih pozorišnih trupa koje neguju laboratorijski pristup u svom radu.
PLAVO pozorište se u svom radu referiše na Siromašno pozorište. U Siromašnom pozorištu u centru zbivanja nalazi se čovek. Kada kažemo čovek, mislimo pre svega na čoveka kao ljudsko biće, a zatim na čoveka – glumca, ili tačnije rečeno, performera, poznavaoca tehnike izvođenja nekog savremenog i autentičnog pozorišnog jezika. To je ono za čim se traga.
U Siromašnom pozorištu, za razliku od konvencionalnih navika, pozorište nije u funkciji literature. Šta više, stvar je obrnuta, literatura može, ali ne mora biti u funkciji pozorišta. Zavisi od konteksta traganja. U Siromašnom pozorištu glumac nikada ne kreira lik koji mu nameće dramska radnja, nego eventualno koristi elemente karaktera ako oni mogu biti funkcionalni u procesu otkrivanja i otelotvorenja njegovog stvarnog, organskog i istinskog bića koje je skriveno i od njega samog. Ako lik nije od koristi onda ga odbacujemo kao nešto nepotrebno, jer mi tragamo za dubinskim likom svog sopstvenog života. A taj lik se ne glumi, on naprosto biva. To je uvek dragoceno i uzbudljivo iskustvo, jer je to proces našeg oslobađanja od nas samih i istovremeno proces otkrivanja naše težnje i naše potrebe za jednim drugim bićem u nama, za susretom sa tim drugim bićem, susretom u kojem mi, na neki način, prestajemo da budemo „mi“. U tom susretu mi se poistovećujemo sa tim svojim drugim bićem koje čeka trenutak da ga otelotvorimo i učinimo vidljivim. To je neka vrsta negacije, najpre sebe samih, a onda i svega što nas okružuje. Negacije značenja, ali ne i postojanja. Mi smo i ranije, čitajući neke druge autore, znali za ideju negacije i primenjivali tu ideju u svom radu, jer nam se dopao njen privid besmisla, ali pomoću Grotovskog smo došli do jednog novog saznanja. Zapravo, došli smo do jednog novog aspekta negacije koji nam je, u intelekualnom i duhovnom smislu mnogo pomogao, a to je fenomen nečinjenja. Bila je to za nas velika provokacija i još veća satisfakcija, jer smo uvideli da ideja nečinjenja pozorištu može da donese potpuno novu dimenziju. Bili smo radoznali i želeli smo da dođemo do odgovora na pitanje – kakav je kvalitet i kakav je rezultat činjenja, ili onoga što radimo ili realizujemo na sceni, ako za polaznu tačku u tom radu uzmemo poziciju nečinjenja, a zatim odustanemo od te iste pozicije. Drugim rečima, da li se iz nečinjenja može doći do činjenja, ili još preciznije, kako odustajanjem od nečinjenja doći do činjenja. To nam je istovremeno pomoglo da vidimo da postoji mogućnost da u pozorištu zaista može nešto suštinski i istinski da se stvara, ali samo tako što ćemo odustajanjem od nečinjenja, pomoću negacije i koncepta «via negativa», iskoristiti sve potencijale latentnog pozorišnog besmisla i baš te potencijale staviti u funkciju pri pokušaju stvaranja bilo kog smislenog i ozbiljnog pozorišnog događaja.
Ježi Grotovski je nekom prilikom rekao da za jednog od svojih učitelja smatra i čuvenog ruskog pisca F.M. Dostojevskog. Mi, članovi PLAVOG pozorišta u potpunosti razumemo taj doživljaj i možemo za sebe da kažemo da je Dostojevski, kroz svoja dela i svoje misli, i za nas bio neka vrsta životnog učitelja. Ne zanemarimo činjenicu da su mnogi pametni ljudi za Dostojevskog rekli da je on, pored toga što je izvanredan pisac, takođe i mislilac, filozof, ali i antropolog, za neke čak i prorok. PLAVO pozorište se deklariše i kao Antropološko pozorište. Oslanjajući se na Dostojevskog i njegove proročanske atribute, mi sebi dajemo lucidnu slobodu da verujemo da će sva pozorišta u budućnosti biti Antropološka pozorišta, ili biti zasnovana na idejama Siromašnog pozorišta. Ali ako ne bude tako, ako pozorište u budućnosti ne bude imalo bar osnovne elemente takvog pozorišta, a to su čovek – glumac, njegova veština i njegova sudbina u čulnom i organskom smislu, a ne samo u socijalnom i psihološkom, onda se bojimo da će nestati svaki razlog da pozorište uopšte postoji. Jer vrlo je važno reći da konvencionalno pozorište nema svoj autohtoni, umetnički jezik, jezik koji je nezavisan od drugih umetnosti, naročito od dramske književnosti. Antropološko pozorište je jedan od mogućih puteva da posle više od dve i po hiljade godina pozorište dođe do svog sopstvenog i autentičnog jezika umetničkog izražavanja. Ova predstava je izraz zahvalnosti PLAVOG pozorišta Ježiju Grotovskom zato što su njegova dela uvek bila inspiracija u našem radu i ova predstava je posvećena svima onima koji veruju da ideje Grotovskog jednoga dana mogu biti od velikog značaja za opstanak pozorišne umetnosti. (Nenad Čolić)
