„Ja igram Elektru“ je predstava bazirana na ličnoj ispovesti jedne glumice 

Režija: Nenad Čolić

Igra:Jelena Martinović

Scenografija i kostim: Ivana Čolić

Operativni direktor: Dubravka Vujinović

Dizajn plakata i programa: Ivana Čolić

Fotografija: Andrijana Pajović

Tekst: „Elektra“ Euripid u prepevu Danila Kiša, Virdžinija Vulf, izvodi iz naučnih eksplikacija o fenomenu Elektrinog kompleksa i lični tekstovi glumice

Muzika: tradicionalne pesme iz Crne Gore, ‘Falling in Love Again’ Marlene Dietrich, numere iz filma ‘All That Jazz’: ‘After You’ve Gone’, ‘Some of These Days’ I ‘There’ll Be Some Changes Made’

Ono što me je privuklo savremenom antropološkom pozorištu i vezalo uz Plavo pozorište je mogućnost susreta sa sobom samom i upoznavanja sebe, traganja za odgovorom na pitanje ”Ko sam ja?”. To je nešto jako retko i dragoceno. Nešto što, posle višegodišnjeg procesa, dovodi do prihvatanja i ljubavi prema sebi. To dalje otvara mogućnost mira sa sobom i bliskosti sa drugim ljudima. Hrabrost i borbenost postaju  veći, a strah manji. Tada duša počinje da peva (kao što je to rekao jedan mudar čovek).

Ova predstava je, na neki način, završna tačka mog četrnaestogodišnjeg pozorišnog procesa prihvatanja sebe. Prihvatanja svih svojih mana i vrlina, svoje senke i svoje svetlosti. Prihvatanja onoga što jesam, što osećam, što me čini. Prihvatanja svog porekla, svojih predaka, svoje porodice, oca, majke. Ova predstava je svedočanstvo da ja odnekuda potičem, da negde pripadam, da sam ”nečija” (o čemu je govorio jedan drugi mudar čovek).

Pozorište ima sopstvena sredstva i metode kojima deluje na ljudska bića. Bile su mi potrebne godine pozorišnog iskustva i sticanja veštine da bih sazrela kao izvođač i bila sposobna da izrazim svoj unutrašnji sadržaj. Sada osećam da imam neophodnu profesionalnu sigurnost da bih mogla to da učinim (a o ovome je pričala jedna mudra žena).

Jelena Martinović

”…zapazio sam, i mislim da se tu nisam prevario, u pogrebnim obredima, u surovosti kamena i lica, u naricaljkama, u predelu i u klimi, u suncu i u srcu ljudi, neku sličnost sa duhovnim pejzažem i surovom moralnom klimom koju na neki način asocira folklorna Crna Gora. Možda odatle tako čest deseterac, kletve i lelekanje.”

                  Danilo Kiš, O Elektri – iz pogovora prepeva ”Elektre” po Euripidu