Scenario i režija: Nenad Čolić

Igraju: Jelena Martinović i Marko Potkonjak

Dizajn scenografije i kostima: Ivana Čolić

Operativni direktor: Dubravka Vujinović

Dizajn plakata i programa: Ivana Čolić

Tekst: Virdžinija Vulf: „Tri Gvineje“, F.M. Dostojevski: „San smešnog čoveka“, Margaret Voker: „Za moj narod“ – iz Poezije američkih Crnaca, Fridrih Niče: „Pismo majci“, Robert Alan Artur i Bob Fosi: „Sav taj džez“ i lični tekstovi reditelja i glumaca

Produkcija: Plavo pozorište – pozorišna laboratorija

Premijera: 27. septembar 2013. Bilefeld, Nemačka

Podržali: Sekretarijat za kluturu grada Beograda, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije i Fond za otvoreno društvo kroz program Kultura u protestu

Festivali: Festival i simpozijum „Prenošenje baklje“ 2013 – Bilefeld, Nemačka

 

„Ne tako davno postojala je jedna zemlja koja se zvala Jugoslavija. Ta zemlja je imala svoju obalu koja je izlazila na Jadransko more. Na toj obali i danas postoji jedno ostrvo koje je nekada bilo prepuno cveća i zbog toga je nazvano Ostrvo cveća. To ostrvo je bilo predivno letovalište, mesto za odmor, najlepši simbol Jugoslavije, simbol ljubavi i srećnog porodičnog života. Ali jednoga dana počeli su ratovi između naroda koji su živeli na tlu Jugoslavije i ta zemlja je počela da se raspada. Uskoro Jugoslavije više ije bilo. Naprosto, jedna zemlja je prestala da postoji, a na Ostrvu cveća, njenom najlepšem simbolu, simbolu ljubavi i srećnog porodičnog života, bilo je sve manje i manje cveća.

Nešto slično dogodilo se i sa odnosom između muškaraca i žena. I taj odnos nekada je bio prepun cveća, to je bio odnos koji je predstavljao simbol ljudske vrste, simbol najlepšeg odnosa među ljudima, odnosa ljubavi i srećnog porodičnog života. A onda, jednoga dana, između muškaraca i žena počeo je rat. Od tada u tom odnosu ima sve manje cveća, a nekada simbol najlepšeg odnosa među ljudima, odnosa ljubavi i srećnog porodičnog života, postao je simbol mesta gde više nema ljubavi i nema srećnog porodičnog života.

„Ostrvo cveća“ je predstava koja govori o utopijskom pokušaju da se spreči rat. Koji rat? Bilo koji. To je predstava koja govori o pokušaju da se konflikt izbegne. Postoji i vizija koja to čini mogućim, vizija u kojoj muškarci i žene zajedno rade na ostvarenju prava svih, svih muškaraca i svih žena i za to da se u njihovim ličnostima poštuju veliki principi Jednakosti, Pravde i Slobode. Ali nema mnogo onih koji u to veruju.

„Ostrvo cveća“ je predstava koja govori o osećanju nečega što je nekada postojalo, ali čega više nema. To je predstava koja govori o nemanju, o gubitku, o nedostatku, o nečemu čega više nema. „Ostrvo cveća“ je takođe predstava koja govori o potrebi da se to nešto jednom izgubljeno ipak vrati, ali šanse su male, gotovo nikakve. Bar za sada. Jer uzroci su preduboki, ukorenjeni su u naše nesvesno. I šta nam preostaje? Preostaje nam neprekidna inicijativa za projekte edukacije, emancipacije, individualizacije i sve druge aktivnosti koje mogu biti od pomoći u procesu integrisanja ličnosti, kako žena tako i muškaraca. Bilo bi veoma dobro kada bi ova predstava bila prepoznata kao jedna takva inicijativa. I naravno, preostaje nam nada da će se tada pojaviti neki novi pupoljak na našem Ostrvu cveća i da će ono ponovo procvetati. Možda u nekoj novoj Jugoslaviji, ali ovoga puta bez vladara. Onda možda više neće biti potrebe ni za feministkinjom.

Jer kao što kaže Virdžinija Vulf, „naš zahtev je bio širi i dublji, to je bio zahtev za ostvarenje prava svih, svih muškaraca i svih žena, i za to da se u njihovim ličnostima poštuju veliki principi Jednakosti, Pravde i Slobode.“

Nenad Čolić, 2013.